FAMOZNO: KLIPČE I LOMPARČE
Mislio sam da ću Dane streljanja svečano zatvoriti našom jučerašnjom kolumnom, kad, ne lezi vraže, moji obaveštajci mi u gluvo doba noći kroz Vajber, moj prozor u svet, ubaciše video-klipče, na kome sam imao šta i videti.
Ni manje ni više nego Mila Lompara kako na nekom televizoru - ili u nekom podkastu - elaborira lična smatranja na temu uzroka (i posledica) Đinđićevog streljanja.
Napominjem da je klipče isečak šireg izlaganja, koji započinje sledećom Lomparevom rečenicom - podrazumeva se ka vladičinom, a videćemo i kao kog tačno vladike. „Dakle, on(Đinđić) je tu povukao, po meni, odijum, odluku, dakle, koja je u stvari bila, tako ja mislim, ona nevidljiva podloga u javnom mišljenju koja ga je učinila negativnim junakom. On je tu učinio nešto što se unutar naše kulture nije dogodilo nikad.“ (Krv ti jebem, prim. S. B.)
Ajmo dalje. Iako je rečenica isečena iz konteksta - mada pretpostavljam da bi i s kontekstom bila cincarsko-kalbursko sranje - i vrapcima je jasno da Lompar govori isto što je rekao i Lomparev guru Amfilohije - naime, da je Đinđić ubijen zato što je digao mač na brata (Miloševića) i da je zato od mača poginuo.
Samorazumljivo: „Uradio je nešto što se unutar naše kulture nije dogodio nikad.“ Opsetivši se valjda da se „tako nešto“ u „našoj kulturi“ događalo mnogo puta - da će se verovatno događati još mnogo puta - i da bi mogao biti savatan in flagranti u lupetanju, Milo hitro pribegava kontroli štete, pa kaže (i ostaje živ, štaviše još življi):
„Jeste Karađorđeva glava otišla u Stambol, ali Karađorđe je bio ubijen“, lupeta Milo i ostaje življi nego u prethodnom lupetanju. Ostaće nejasno da li to Lompar insinuira da Đinđić ne bi bio ubijen da nije prekršio naš „kulturni tabu“ (koji svečano nabijam na qwzr), nego da je Miloševića ubio na domaćem terenu, pa tek onda poslao njegovu glavu u Hag.
„Đinđić“, nastavlja Lomparče, „nije bio čovek na duge staze. On je ubijen, što zaslužuje potpunu osudu, jer je ubijen na jedan način koji je drastičan i koji je poslužio da se od njega sada pravi neka vrsta mitske projekcije.“ Sve što posle ovog mogu reći jeste da je dan u koji je Milo doktorirao bio velika Milova pobeda i definitivni sunovrat katedre za književnost.
Bilo je predvidivo da će se Milo osvrnuti u gnevu i na moju neznatnost i njen najnoviji roman, koji je izgleda Lomparu jako teško pao, a tek će mu teško pasti jer ovakvim lupinig osvrtima samo doliva ulje na vatru budućih napušavanja, naguzivanja i zavrtanja ušiju, koja ga čekaju iza „horizonta događaja“. (Znaće Milo gde je to.)
„Imate“, počinje Milo sledeći segment, „čitave romane gde se on (Đinđić) # - doktor književnosti ovde piše „uzima“ - „na nivou jedne obične političke propagande.“ Zašto se Milu u mom romanu „Đinđić: Memoari s onu stranu groba“ priviđa mnoštvo romana, o tome se zbog prekardašivanja i pomanjkanja karakterologije za napušavanje možete obavestiti u sutrašnjem nastavku Dana streljanja Zorana Đinđića.